Ja volim ovaj grad. On je moj, ujedno je i grad mnogih drugih ljudi. Ja ga poznajem, a zauzvrat, on, poput kristalne kugle, mi daje vid proslosti prozivljene u njemu. Svaka ulica nosi pricu u kojoj bih mogao da se izgubim. Secam se prvih poljubaca, prvih nestashluka, prvih iskustava koje nosim i nosicu zauvek sa sobom. Sve je to napisano u pricama nekih drugih vremena, zaboravljenih u metezu danasnjice.
Svaki put, kada se vratim sa putovanja svetom, vidim ovaj grad ochima koje nisu iste. One su videle stvari sa kojima sam se, nekada davno, kroz mastu samo razdragano poigravao. A sada, one nose neopisive slike. Slike koje pricaju price previse kompleksne za proste rechi. Svaki put kada se sretnemo ponovo, ovaj grad je, pored svega sto delimo, nov. On raste, kao i ja. Raste u smeru koji nikada nece moci da se definitivno opise kao 'dobar' ili 'los'.
Ovog puta medjutim, mozda zbog vremena i temperature, mozda zbog golih grana i zimom prljavih trotoara, primecujem poglede drugih, koji me vecinom ni ne primecuju. Ti pogledi su sada nemi i mirni, kao oshibani vetrom, samo sto rane nikada nisu zarasle. Mozda ni vetar nikada nije prestao da duva. Oni koji bi trebalo da se smeju cute, nepomicni u svojim kulama. Njihova tisina je ispunjena vikom onih sa ulica i stadijuma, onih iz ratova i zatvora, onih suvishe pametnih za srecu njih samih. Njihovi glasovi nadjacavaju druge u vecernjim satima vikenda.
Oni, mali broj njih, koji se i dalje smeje, njihov eho se cuje kroz zivot ovog grada. Nevinost u njihovoj zelji za izrazavanjem ostaje stub zivota ovde, sada, dok se zemljotres i pored svih ovih godina oseca. Ali on pruza nadu: za neko bolje vreme, bez vetrova i kisha, za lakshe i srecnije.
