'zakljuchano kljuchanje.

sedim u zatamnjenoj sobi. Da li da odem i da trcim ili da nastavim da sedim ovde? Gomila pitanja nastavljaju da naviru, i pasivno donosim odluku. Razne stvari mi prolaze kroz glavu, razni delici zivota: posao, ljubav, stanovanje, zezanje, i sve ima kontradikciju u sebi. Mogu da nadjem problem u bilo cemu. Mogu. Uvek vidim da bi nekako sve moglo bolje. Postoji ta iluzija, ocekivanje? Kroz otvorena vrata terase dopire na trenutak deo nekog narodnjaka. Dovoljno dugacko da me ponovo pronadje fleshback proslosti. Uhvacen sam u jedan veliki lup secanja i emocija koji se nadovezuje na sadasnjost, i vrti me. Vrti me skroz. Imam unutrasnji, prirodni, nagon da sve promenim. Polomim? Osecam se kao ni na nebu ni na zemlji. Nisam u oblacima. Niti me je zivot ugenjcio skroz u zemlju. To je proslost. I upravo to. U tome je problem. Lebdim. Ne mogu da opipam stvari oko sebe. Ni jedna stvar nije cvrtsta. Relativnost. Jedino sto je cvrsto, su odluke i stvari koje radim.

Totalno proseravanje. Znam dubinu stvari. Ovo je samo faza. Razlika je samo u tome kojoj kolicini cu da se u'vatim za nju, i flegmaticno prepustim. Cim napravim odluku. Neku malu odluku i vidim smisao u njoj. Kratkotrajan smisao. Sledi presek ovog stanja. Status quo. Govori iskustvo, a ne emocijonalno razmishljanje. Skontao sam. Presek. Ne verujem u to, ali iz istog iskustva znam da to radi. Mogu da ostanem ovde i da se prepustam godinama, neki to rade, ali vec sam to pokusao, i to nije put. Ne za mene. Ustao sam - navukao patike, ustao sa sofe, na kojoj je ostao mali laptop, jedini izvor svetlosti u zatamnjenoj sobi i otisao da istrazujem ostatak puta..