.restrukturiranje strukture

digao se. i zacuo klicanje dece napolju. nije imalo imalo smisla. nista od ovoga. Soba je bila totalno pusta, svi su otisli. Bez blama su ostavili pljuge, pepeljare, neke obrnute naopacke, prazne case, neko djubre itd. Izazvalo mu je mucninu u stomaku. Pomisao na svu tu prljavstinu zatvrtela je sobu, iznova. Kratko je izdahnuo a zatim se zavalio nazad u krevet. 'Shta mi je ovo sve trebalo' pomislio je.

okrenuo se na bok u nadi da ce uspeti da se opusti i utone, pobegne, u san. 'Prokleta deca' izustio je. Kroz prozor, pored cistog, letnjeg, svetloplavog neba, koje je izgledalo kao prilepljeno na stagod da je stajalo iza njega, pirkao je blagi tajfun koji bi inace bio prijatan, ali u trenutnim okolnostima, bio je naporan. On nije hteo da vidi, cuje, mirishe, oseca.. To je sve zahtevalo napor, napor primanja svih tih informacija, napor njegovom telu da ih podeli, analizira i reaguje. A napor je bila poslednja stvar koju je zeleo.

david je bio jedino dete u familiji, koja se, posle teskog siromastva, iznenadno obogatila. U tom procesu integracije u 'vise' socijalne krugove, postojao je ceo niz 'prihvatljivog' ponasanja, kojeg su odjednom, svi, morali da se pridrzavaju. Od malih formalnih pozdrava, preko dosadnih razgovora, u kojem, ni jedna strana nije zvucala zaintresovana za ovu drugu. Njegovi roditelji, su se izuzetno trudili da zadovolje sve... osim sami sebe. Kada je odrastao, sve vise je izrazavao buntovnicki karakter. Nije trajalo dugo pre nego sto je otisao iz kuce. Nije ga bilo briga u kakvu skolu, u koju zemlju, niti koja je buducnost koja proizilazi iz njegovih odluka. Hteo je da se skloni. Da ode, i da pocne sam na svome.